Zakon o izvršenju i obezbeđenju (2011) plod je decenijskog planiranja i rada Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), pokazuju javno dostupni podaci. Zakon je prilagođen uskim interesima ogromnih izvršnih poverilaca – banaka, krupnih korporacija, (para)državnih agencija i javnih institucija, a na opštu štetu društva, disproporcionalno ugrožavajući najsiromašnije. Dokaz da se proces izvršenja sudskih odluka krojio prema interesima velikih poverilaca postoji u nekim od aktivnosti USAID-a, ali i u svedočenju jedne bivše ministarke telekomunikacija.
Štaviše, USAID ne samo da je utvrdio kakva će biti ovlašćenja nove profesije privatnih izvrštelja PRE nego što je uopšte formirana radna grupa za izradu zakona, već su im kasnije i omogućili da dobiju brda novih predmeta, bez kojih bi izvršitelji ostali bez prihoda još 2020. godine.
Do sada je javnosti već poznato da od 2012. godine postoji profesija „javnog“ izvršitelja – privatnog preduzetnika sa javnim ovlašćenjima, koji ne radi za platu (kao nekadašnji sudski izvršitelj), već za profit. Koliko isprava ili presuda izvrši, toliko biva plaćen, a što je veća vrednost potraživanja, veće su i „nagrade“ i troškovi izvršenja, tj. veći je i profit. Ono što nije do kraja razjašnjeno je – koliki je bio uticaj stranih „razvojnih“ agencija (poput USAID-a) i zapadnih korporacija na donošenje baš ovakvog zakona?
Najpre, počnimo sa kratkom hronologijom događaja:
U martu 2001. godine Vlade SRJ i SAD-a potpisuju „Sporazum o ekonomskoj, tehničkoj i saradnji srodnog tipa“.
Na osnovu ovog Sporazuma, 2006. godine Ministarstvo pravde Srbije i Crne Gore sklapa strateški sporazum sa USAID-om o reformi izvršnog i stečajnog postupka (Bankruptcy and Enforecement Strenghtening activity – BES).
U okviru reformi, USAID je bio deo „stručne grupe“, koja je udarila temelje sadašnjem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, a koja je prethodila samoj radnoj grupi za izradu zakona.
Skupština 2011. godine usvaja zakon na čijoj izradi su, u okviru radne grupe, radili i predstavnici bankarskog sektora.
2015. godine zakon se menja, ponovo uz neizostavnu podršku američke agencije za „razvoj“ i Evropske Unije.
2016. godine USAID sprovodi i objavljuje rezultate ankete u kojoj su pitali predstavnike bankarskog sektora da se izjasne o izmenama ZIO.
Iste godine USAID objavljuje analizu javnoizvršiteljskih troškova, u kojoj “upozorava” da će sistem izvršenja postati „neodrživ” ukoliko se novonastaloj profesiji izvršitelja ne poveća obim posla.
Sledećom izmenom zakona, 2019. godine, sudovi su izvršiteljima prebacili skoro milion predmeta (presuda i izvršnih isprava, tj. neplaćenih računa), koji su postali izvršni u vreme važenja ranieg zakona (pre 2012. godine), od kojih su mnogi bili decenijama stari. Poverioci (pravna ili fizička lica sa novčanim potraživanjem) su uglavnom, ali ne isključivo bila komunalna preduzeća – Infostan, Vodovod, Beogradske elektrane, Parking Servis, Radiotelevizija Srbije, itd.
Komunalna preduzeća i drugi poverioci su sudovima uredno slali predloge za izvršenje, tako da dugovi nisu zastarevali. Izvršna odeljenja sudova godinama nisu postupala po ovim predmetima, pa su se kamate nagomilavale. Tako su privatni izvršitelji 2019. godine preko noći počeli da dobijaju stotine novih predmeta mesečno samo iz Prvog osnovnog suda u Beogradu, čime je sistem izvršenja ponovo postao „održiv“. Drugim rečima, nešto više od 200 privatnih izvrštelja dobilo je na hiljade novih predmeta mesečno, bez kojih ne bi mogli da opstanu. Zakon je izmenjen i institucija privatnih uterivača dugova je opstala, zahvaljujući naređenju USAID-a.
Setimo se da je, pre donošenja ZIO 2011. godine, preovlađujuće obrazloženje zašto su nam potrebni privatni izvršitelji bilo da će radnici lakše moći da naplate zaostale zarade i da će novi sistem rasteretiti sudove, pored činjenice da je novi zakon jedan od uslova za evrointegraciju. Javnosti se govorilo da će profitno motivisani privatnici ubrzati i učiniti efikasnijim izvršni postupak. U stvarnosti, hiljade radnika i radnica i danas ne mogu da naplate svoje zaostale zarade od propalih preduzeća, te se nekima nudi da odustanu od kamata i da umesto zarada koje im se duguju prihvate neki vid socijalne pomoći od lokalnih samouprava.
Uprkos činjenici da građani očigledno nisu bili krivi za nerad sudova zbog kojeg su se gomilale kamate, komunalna preduzeća od njih nisu odustala, osim u retkim slučajevima pod pritiskom javnosti. Štaviše, privatni izvršitelji su na sva ova zapuštena, nepoznata ili sumnjiva dugovanja građana dodali svoje troškove i nagrade, čime su višestruko uvećali dug. Sudovi su se evidentno ratosiljali hrpa starih predmeta, koje nisu mogli da reše delom zbog svoje poslovične aljkavosti, ali velikim delom i zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru. Zabrana zapošljavanja bila je deo tzv. “mera štednje”, koje je vlada Srbije uvela 2014. godine po nalogu Međunarodnog monetarnog fonda.
List „Novosti“ je 2020. godine preneo iskustvo B.V, kome je 2008 bio ukraden telefon: „ Za vrlo kratko vreme su mi napravili račun od 91.490 dinara, jer nisam bio u prilici odmah da ga blokiram. Obraćao sam se svom mobilnom operateru, ali mi nikada nije uvažio reklamaciju. Da su me tužili, prvi put sam saznao pre neki mesec, kada su mi, posle 12 godina, izvršitelji dostavili rešenje o izvršenju! Sa kamatama i troškovima postupka, dug je premašio 260.000 dinara.“
Proročanstvo finansijsko-konsultantske firme iz SAD-a
Profesorka Elektotehničkog fakulteta u Beogradu i bivša ministarka telekomunikacija jednogodišnje vlade 2007-8 godine, Aleksandra Smiljanić, jedna je od retkih koja je unapred mogla da nasluti razmere bede koju će ZIO ustoličiti. U intervjuu za Partiju radikalne levice, profesorka je opisala kako je izgledao „vrlo neprijatan“ sastanak, koji je organizovao tadašnji ministar ekonomije – Mlađan Dinkić – sa predstavnikom „jedne od najvećih“ konsultantskih firmi iz SAD-a, povodom planirane privatizacije „Telekoma“.
„Na tom sastanku, naravno oni nisu uopšte obrazlagali zašto je to [privatizacija] dobro za Srbiju, nego su pričali kako je zapravo za tog investitora to mali profit, pa mi treba da povećamo mesečnu pretplatu sa 100-200 dinara na 1000, da bi to bilo privlačno investitoru. Onda sam ja rekla pa čekajte, mi imamo veliki broj penzionera koji imaju penziju od 8000 dinara i puno siromašnih ljudi, kako oni mogu to da plate? Pitala sam kako se to uopšte može isplatiti toj firmi, ako ljudi nemaju sredstava?“
Odgovor je bio da Srbija „ima infrastrukturu“ da to otplati. Zbunjena, ali rešena da dobije precizan odgovor, profesorka je pitala na šta predstavnik stranog kapitala misli. „I on mi je objasnio da ljudi imaju stanove u svom vlasništvu, dakle ako ne možete da platite račune, vama će dug da raste i onda u nekom trenutku, ako ne možete to da platite, ili se snađite i nekako platite, ili će vam oduzeti stan. I to je ono što sad vidimo.“
Pregled učešća USAID-a u transformaciji izvršnog postupka ukazuje na to koji su bili prioriteti američke agencije, ali i sadašnje i bivših vladajućih koalicija neoliberalne Srbije – kako izvući, po svaku cenu, novac i resurse iz država „partnera“, odnosno, u slučaju ovdašnjih vlasti, kako oguliti kožu sa leđa sopstvenom narodu, u korist međunarodnog finansijskog kapitala.
Međutim, ovo je samo jedan primer u kojem se USAID mešala u unutrašnju politiku drugih država, te vredi napomenuti nekoliko reprezentativnih, a malo poznatih istorijskih događaja u kojima su američki agenti za „razvoj“ bili glavni učesnici.
Humanitarno krilo imperije
Stvoren u atomskom plamenu Hladnog rata 1961. godine, USAID je osmišljen kao postojani naslednik Maršalovog plana, objedinivši programe spoljnopolitičke „pomoći“ u jedno telo. Pomoć, naravno, nije bila bez uslova, a uslovi su neumitno bili ostvarivanje spoljnopolitičkih ciljeva SAD – osvajanje novih tržišta, osiguravanje poslušnih vlasti, ućutkivanje kritike i osude američkih ratnih i subverzivnih operacija, udaljavanje država od uticaja SSSR-a i slično. Predsednik Lindon Džonson je, recimo, obustavio isporuku hrane Indiji, dok se vlasti potkontinenta nisu obavezale da izvrše agrarne reforme (u korist SAD-a) i smanje kritiku američkog krvoprolića u Vijetnamu.
U Peruu, USAID je donirao 35 miliona dolara za program prinudne sterilizacije 300 000 domorodačkih žena u periodu od 4 godine. Prilikom sistematskog uništenja domorodačke populacije Gvatemale, USAID je finansirao obuku 30 000 policijskih službenika, dželata sopstvenog naroda. Den Mitrioni, USAID-ov agent u Urugvaju, podučavao je tamošnju policiju „naprednim tehnikama mučenja“, za šta je zahtevao žive subjetke. Urugvajske kompradorske vlasti, naklonjene i zahvalne SAD-u na „pomoći“, kidnapovale su prosjake sa ulice kako bi uslišile Mitrionijev zahtev, nakon čega je predstavnik humanitarne organizacije na njima demonstrirao svoje znanje, dok nisu mučki ubijeni.
Ako ovo više liči na rad i ingerencije Centralne obaveštajne službe (CIA), treba napomenuti da se oblast delovanja te organizacije i USAID-a često preklapaju. Primera radi, kada je 1973. senator Edvard (Ted) Kenedi poslao pismo direktoru CIA-e, Henriju Kisindžeru, u kojem ga je pitao da li CIA koristi USAID za izvršavanje operativnih zadataka u jugoistočnoj Aziji, Kisindžerov odgovor je bio potvrdan.
U martu 2025. godine, posle pompe o ukidanju decenijske„humanitarne“ organizacije, Trampova administracija je saopštila kako će, od postojećih USAID projekata, otprilike 17% biti ponovo integrisano u Državni sekreterijat (Ministarstvo spoljnih poslova). Uzbunjivač Antoni Agilar je razotkrio da je jedan od „preživelih“ projekata USAID-a finansiranje genocida u Gazi.
Agilar, penzionisani vojnik, prihvatio je poslovnu ponudu bezbednosno-obaveštajne firme iz SAD-a „UG solutions“, čiji direktor je bivši oficir CIA-e, a koja je u Gazi nametnuta umesto programa Ujedinjenih nacija za raspodelu hrane. Pored potvrde očigledne činjenice da je pomoć u razdeli hrane farsa koja teži isključivo da sačuva ono minorno preostalog ugleda cionističkog entiteta, dok se istovremeno planira logistika za Konačno rešenje i progon palestinskog naroda ka granici sa Egiptom, svedočenje Agilara sadrži i uvid u to kako je USAID umešan: „Dali smo [USAID] im 30 miliona dolara. Ljudi misle da USAID više ne postoji, … , međutim, postoji nadzor nad projektima koji su pokrenuti dok je agencija još postojala“.
Slično finansiranju računovodstva smrti i implementaciji logistike za istrebljenje i za biometrijska merenja izgladnelog i mučenog stanovništva u okupiranoj Palestini, USAID je imao i mnoštvo projekata koji površinski izgledaju dobronamerno ili čak altruistički. Setimo se doniranih računara prilikom „digitalizacije“ ranih dvehiljaditih godina u Srbiji. Ovaj „gest“, uvijen u plašt lažne dobrotvornosti, bio je uvertira za reformu pravosuđa, koja je osigurala brzu i sigurnu naplatu onima koji to mogu sebi novčano da priušte.
Nakon pada berlinskog zida, SAD-u je bilo neophodno novo opravdanje pod čijim okriljem će moći nesmetano da nastave spoljnopolitičku borbu za „razvoj“ drugih društava. Tokom poslednje decenije 20. veka, istovremeno je skovana nova ratna doktrina – „humanitarna vojna intervencija“, kao i novi model „razvoja“, pre svega bivših država SSSR-a, ali i bivših država SFR Jugoslavije -„demorkatizacija“.
Narod Srbije bio je među pionirskim žrtvama novog-starog opravdanja za bombardovanje, okupaciju i porobljavanje neposlušnih društava, dok nam je „demokratizacija“ donela stotine hiljada otkaza, sistemsko uništavanje domaće privrede, dužničku ekonomiju podređenu potrebama stranih korporacija, uspostavljanje monopola i očuvanje tajkuna, vekovno nazadovanje zaštite prava na jedini dom i nužni minimum, kao i brisanje raznih drugih društvenih zaštita i socijalnih mera. I, naravno, tranzicija Srbije u neoliberalni poredak i put ka Evropskoj uniji bila je osnov za Zakon o izvršenju i obezbeđenju, kako bi se osigurala nesmetana pljačka svih nas posredstvom privatnih preduzetnika za račun korporacija, banaka, investitora, zelenaša i drugih velikih poverilaca.
Leave a Reply