Nakon prošlonedeljne izjave ministra pravde Nenada Vujića povodom najavlejnih izmena Ustava kojima će se zaštititi pravo na dom, imamo bar malo jasniju sliku šta bi ova zaštita zapravo podrazumevala. I ta slika je znatno lošija nego što je prvobitno izgledala. Najavljena zaštita prava na dom, barem prema onome kako je opisuju predsednik Vučić i ministar Vujić, da je do sada postojala ne bi zaštitila većinu ljudi kojima smo pomagali u tome da sačuvaju jedini krov nad glavom od 2017. godine. Nejasno je da li će se odnositi na ljude koji se spore oko imovine koja im je jedini dom, na tzv. “treća lica“ u izvršnom postupku, odnosno najčešće žrtve investitorsko-izvršiteljskih prevara, pa ni na mnoge kojima je pravo na dom ugroženo zbog duga.
Ministar Vujić objašnjava da će najavljena izmena zapravo samo uskladiti Ustav sa članom Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, konkretno sa članom 8 koji štiti pravo na dom, što je samo po sebi nepotreban korak, jer je Srbija ovu konvenciju ratifikovala još 2003. godine, odnosno konvencija je deo našeg pravnog sistema već više od dvadeset godina. Ali ostavimo tehnička pitanja po strani i koncentrišimo se na suštinu. Dakle, koga će zapravo zaštititi predložena izmena Ustava? Prema objašnjenju ministra Vujića, u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava će se utvrđivati da li je izvršenje “socijalno opravdano”, odnosno neće se sprovoditi ako za to postoje humanitarni razlozi.
Naša organizacija ima iskustva sa obraćanjem građana Srbije Evropskom sudu za ljudska prava radi zaštite prava iz člana 8 Konvencije, kao i sa zahtevima za privremenu meru zabrane iseljenja na osnovu Pravila 39 Evropskog suda, i ono što možemo da podelimo sa javnošću bez narušavanja privatnosti ljudi koji nam se obraćaju je da je zaštita prava na dom koju ovaj sud pruža toliko restriktivna, da broj ljudi koji su uspeli da se zaštite od iseljenja pred Evropskim sudom manji od 1% od ukupnog broja ljudi koji su se obratili Združenoj akciji Krov nad glavom od 2017. godine do danas.
Uz generalnu primedbu koju smo već više puta izneli – da kršenje prava na dom nije ni jedini, a već odavno ni najčešći izvor nepravde u privatizovanom izvršnom postupku, i da bez ukidanja privatnih izvršitelja i vraćanja izvršnog postupka pod punu sudsku kontrolu nema ozbiljnog razgovora o bilo kakvim poboljšanjima – naročito smo zabrinuti kako će se tačno odlučivati u kojoj situaciji jeste, a u kojoj nije “socijalno opravdano” sprovoditi izvršenje nad jedinim domom. Ukoliko ta odluka pripadne izvršiteljima ovakvim kakvi su danas, očigledno je iz njihovog dosadašnjeg rada da će u tom slučaju broj ljudi koje će promena Ustava efektivno zaštiti biti manji čak i od onog skromnog broja na koje će se zaštita deklarativno odnositi.
Ono što i nakon objašnjenja ministra pravde ostaje nejasno je da li će se najavljena zaštita prava na dom odnositi samo na one građane kojima je ovo pravo ugroženo “zbog duga”, ili svima onima koje Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) naziva “dužnicima”, kao i onima koji su u ZIO definisani kao “treća lica”. O neophodnosti zaštite prava “trećih lica” ćemo govoriti u nekom od narednih saopštenja, a što se “dužnika” tiče, ZIO tako naziva sve ljude na koje se odnose izvršne isprave, a ne samo one koji su dužnici u kolokvijalnom smislu te reči.
Ilustrovaćemo ovaj problem situacijom porodice Vuksanović, koja nije iseljena zbog novčanog potraživanja, već zbog imovinskog spora. Drugim rečima, ukoliko se najavljena zaštita prava na dom zaista odnosi samo na one ljude kojima je ovo pravo ugroženo “zbog duga”, pododica Vuksanović ne bi bila zaštićena da je promena Ustava bila doneta pre njihovog iseljenja, to jest 19. juna prošle godine bi svejedno završili na ulici.
Naša organizacija je i dalje na stanovištu koje smo izneli prilikom javne rasprave o izmenama i dopunama ZIO 2019. godine – da SVAKA nepokretnost koja ima funkciju jedinog doma mora biti izuzeta iz izvršenja. Dakle, to ne sme biti ograničeno pravo samo onda kada nadležni procene da je “socijalno opravdano”, već opšte pravo koje se odnosi na sve ljude koji su u situaciji da im se dom pleni u izvršnom postupku.
Naše iskustvo govori da pravila zapadnoevropskih zemalja nisu adekvatna da zaštite pravo na dom u našoj zemlji, jer su kod nas iz različitih političko-istorijskih razloga, a prvenstveno zbog konverzije stanarskog prava u vlasništvo početkom devedesetih godina prošlog veka, obični ljudi češće vlasnici svojih domova nego što je to slučaj u zemljama zapadne Evrope. Zato i dalje smatramo da zaštita prava na dom u našoj zemlji treba više da se ugleda na rešenja iz Građanskog zakonika Ruske federacije, koja nam je po stambenoj situaciji mnogo sličnija.
U prilogu dostavljamo predlog zaštite prava na dom iz koji smo podneli 2019. godine zajedno sa udruženjem „Efektiva“, iza kog i dalje stojimo.
Pozivamo predlagače najavljenih izmena Ustava da budu maksimalno precizni i otvoreni kada govore o zaštiti prava na dom koju nameravaju da uspostave.
NIKO BEZ DOMA!
P.S. – Budući da je tema jako široka, ne možemo u jednom saopštenju adekvatno da predstavimo sve manjkavosti predloga. U narednom periodu ćemo imati više objava o pojedinim problemima, pa vas molimo da nas pratite i delite objave, kako bi narod bio dobro obavešten o ovim pitanjima, koja se tiču njihovih elementarnih prava.
