Združenoj akciji “Krov nad glavom” se u proteklih 8 godina obratilo nekoliko stotina porodica kojima se jedini dom ili druga imovina prodaje zbog tuđeg duga. Kako se desi da izvršitelj proda stan nekome zbog tuđeg duga? Zbog čega se već 14 godina događa da ljudi bukvalno ni krivi ni dužni ostaju bez svojih domova? Zbog čega se ranije nije događalo i zašto se 14 godina „propušta“ da se sanira ova „rupa u zakonu“?
Oktobra ove godine Narodna skupština je ponovo izmenila i dopunila Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO), uz gromoglasne najave predsednika Srbije da će ove izmene napokon rešiti decenijski žarišni problem izvršnog postupka u Srbiji – zaštititi pravo na dom, odnosno sprečiti da ljudi zbog izvršenja više završavaju na ulici.
Praktično istovremeno sa usvajanjem izmena i dopuna ZIO, najširu javnost je uznemitila još jedna kap u moru izvršiteljskih skandala. Naime, više od 20 porodica u zgradi na adresi Vojvode Stepe 198 došlo je u opasnost da budu izbečani na ulicu, iako su svoje stanove uredno platili, uredno overili ugovore itd. Međutim, pošto su svoje stanove uglavnom kupovali u fazi izgradnje, odnosno pre nego što je zgrada dobila upotrebnu dozvolu, ceo objekat se i dalje vodi na investitora – kontraverznu firmu “TAŠ011 plus”, kojoj ovo nije jedini slučaj prevare kupaca. Investitor je ostao dužan Unikredit banci koja je finansirala projekat, a banka je onda svoje potraživanje prodala izvesnom Milošu Vukoviću za svega 15 000 evra, tako da je zgrada na kraju prodata u izvršnom postupku radi naplate Vukovićevog potraživanja, sa sve stanovima koje je TAŠ011 prodao još 2010. godine. Kao tzv. “treća lica” u izvršnom postupku u kom Miloš Vuković naplaćuje dug TAŠ011, vlasnici stanova u Vojvode Stepe po zakonu imaju pravo na prigovor trećeg lica koji podnose izvršitelju. Ako on odbije prigovor, treća lica se upućuju na parnicu, ali ta parnica ne odlaže izvršenje.
Kovači lažnih dugova
Ako vam zaplet iz Vojvode Stepe 198 zvuči poznato, to je zato što ste za proteklih desetak godina u medijima, od porodice ili prijatelja, na poslu, na ulici… prosto morali da čujete za barem neki od bezbroj sličnih slučajeva. Nama se za proteklih osam godina obratilo oko 600 porodica u identičnoj situaciji, sa molbom da pomognemo da ne budu iseljeni do okončanja svojih parnica. Radi se o običnim ljudima koji su svoje domove kupili sa onoliko novca koliko su imali, u fazi izgradnje, kad je kvadrat najjeftiniji, ali koji zato svoje vlasništvo nisu mogli da uknjiže dok investitor ne dobije upotrebnu dozvolu. Većina nije ni znala da je investitor nekome dužan dok im izvršitelj nije zakucao na vrata sa nalogom da se isele iz svog doma “sa svim licima i stvarima”. Tek tada se podnosi prigovor izvršitelju, pa pokreće parnica koja će trajati godinama, istovremeno dok izvršitelj zakazuje iseljenja kad god on i poverilac požele, uglavnom bez najave, odnosno bez prilike da ojađeni ljudi obzbede podršku.
Za jedan od ovih slučajeva, u ulici Zagrađe na Mirijevu, saznali smo tako što su mediji preneli da se žena koju su pokušali da isele popela na terasu i zapretila da će skočiti. Nakon što smo je kontaktirali više nije bila sama, i nije više morala da preti samoubistvom da bi čuvala svoj dom, a sud je posle više godina i dvadesetak pokušaja prinudnog iseljenja odlučio da je izvršenje nedozvoljeno. Da se u međuvremenu pomirila sa anticivilizacijskom odredbom po kojoj dokazivanje njenog prava ne odlaže izvršenje, dom bi joj do okončanja parnice bio i prodat i preprodat.
Dugovi investitora koji ugrožavaju domove kupaca ponekad su sasvim legitimni. Dešava se recimo da investitor zaista ostane dužan dobavljačima i da oni samo hoće da se naplate na “njegovoj” imovini. Međutim, ono što se neuporedivo češće događa, barem u praksi naše organizacije, je da investitor nekome „prizna“ potpuno fiktivni dug, da bi tako on i njegov „poverilac“ ponovo došli do već prodatih stanova i još jednom na njima zaradili. Izvršni postupak u Srbiji je potpuno slep za ovakve prevare. Upadljivo sumnjive poslove na štetu trećih lica notorno izvršava čak i aktuelni predsednik Komore izvršitelja Bojan Kostić, koji time šalje jasnu poruku kolegama da je opsluživanje prevaranata dostojno izvršiteljske profesije i njihove proklamovane društvene koristi “u poboljšanju investicione klime u zemlji, smanjenju opterećenja sudova i povećanju efikasnosti ukupnog pravosudnog sistema”.
U stručnoj javnosti, zabrinutost zbog ukidanja prava trećih lica u izvršnom postupku prisutna je od samog početka, to jest od kako su njihova prava faktički ukinuta donošenjem ZIO-a 2011. godine. Drame poput opisanih, i “profesionalni” cinizam (a često i čista korupcija) ljudi poput Bojana Kostoća, 2011. godine su bili više nego predvidivi.
Uz sve što stručna javnost jasno vidi od samog početka, i pored svega što je i najšira javnost saznala za proteklih 14 godina, zakonodavac je i 2025. godine, kao i prilikom donošenja ZIO-a 2011. godine, pa onda i prilikom donošenja novog iz 2015. i njegovih izmena 2019. godine, ponovo “propustio” da zaštiti treća lica od prevaranata. Izmene i dopune ZIO iz oktobra 2025. godine štite samo pravo na dom izvršnih dužnika, ne i trećih lica, i to krajnje ograničeno, dok prava trećih lica ponovo nisu ni dotaknuta. Od ljudi koji su tokom priprema izmena ZIO razgovarali sa ministrom pravde, veteranom evro-atlanske “reforme pravosuđa” Nenadom Vujićem, i nezamenjivom pomoćnicom brojnih ministarki/a pravde Jelenom Deretić, izmene vezane za prava trećih lica ne dolaze u obzir jer to “ne daju banke”. Kako su izmene ZIO-a donete u hitnoj proceduri, bez javne rasprave, mi nismo bili u prilici da polemišemo ni sa bankama, ni sa formalnim predlagačem izmena, pa prenosimo javnosti njihove pozicije onako kako smo za njih čuli.
Borba se dakle nastavlja, i zato je važno da se podsetimo kako smo tačno došli dovde.
Odlaganje = odugovlačenje
Da nije mučno bilo bi smešno, ali u vreme kad su nas ministarka pravde Snežana Malović i njen šef, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen podvodili ćefovima banaka, jedan od mamaca kojima su pecali simpatije za privatizaciju izvršenja je bio i taj što novi zakon više neće nositi komunističko ime Zakon o izvršnom postupku, nego mu se restituiše naziv iz 1930. godine – Zakon o izvršenju i obezbeđenju; čime se delu birača tradicionalno nesklonom Žutima poručivalo da nas ZIO „vraća“ u „zlatno doba“. O drugim aspektima prevare i izdaje naroda u evro-atlanskoj privatizaciji izvršnog postupka već smo pisali. Što se teme ovog teksta tiče – položaja trećih lica u izvršnom postupku – Malovićkino i Homenovo namigivanje na restituciju nije bilo samo politički kič, nego i apsolutna laž. Naime, Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 1930. godine je predviđao i prigovor trećeg lica, i parnicu ako se prigovor odbije, i, najvažnije, odlaganje izvršenja do okončanja parnice! Odnosno predviđao je one iste civilizacijske mehanizme zaštite prava trećih lica koje je Malovićkin i Homenov evro-atlanski ZIO iz 2011. godine odbacio kao tobožnje relikte komunizma. One mehanizme zbog čijih nedostataka pomenuta žena na Mirijevu nije imala kud nego da preti samoubistvom.
Štaviše, ne samo što sadržajno ZIO iz 2011. godine, barem u pogledu prava trećih lica nije restituisao svog imenjaka iz Kraljevine SHS, nego ZIO iz 1930. godine nije ni ukinut posle Drugog svetskog rata! Zapravo se primenjivao većim delom postojanja SFRJ, da bi tek 1978. godine bio zamenjen novim Zakonom o izvršnom postupku (ZIP), koji se po pitanju prava trećih lica u potpunosti nadovezao na duh i koncept svog prethodnika – samo ga je razvio u pravcu u kom su se do tada bili razvili društveni i ekonomski odnosi. Toliko o „restituciji“.
Propagandnim naklapanjima poput ovog, predlagači ZIO-a su pokušavali da zataškaju drakonsko obespravljivanje dužnika i trećih lica. Hajkom na dužnike ćemo se baviti u drugim tekstovima, a što se trećih lica tiče, njih izvršitelj, kao bog i batina izvršnog postupka od 2011. godine, vidi samo i isključivo kao lažove dok ne dokažu suprotno, a i to dokazivanje im je obesmišljeno jer parnice traju godinama, a izvršni postupak je hitan. Njihov zahtev za odlaganje zakonodavac vidi samo i isključivo kao odugovlačenje na štetu poverioca, i zato ga ne dozvoljava. Zato ako hoće da se odbrane, nemaju kud nego da zovu javnost u pomoć. Solidarna podrška je bukvlano jedino što stoji između njih, izvršitelja, i pretnje da će dići ruku na sebe ili drugog.
Ukidanje ikakve mogućnosti da parnica u kojoj treće lice dokazuje svoje pravo odloži izvršenje, govori štošta o tadašnjim vlastima, naravno, ali pre svega svedoči o brutalnosti evro-atlanske „reforme pravosuđa“, u okviru koje je ZIO i donet. Već smo rekli da su posledice ukidanja prava trećih lica 2011. godine bile očigledne stručnoj javnosti, ali su takođe morale biti očigledne i svim narodnim poslanicima koji su za ZIO glasali. Afera STANKOM, najpoznatija i verovatno najmasovnija operacija duple, „troduple“ itd. prodaje stanova, u vreme donošenja ZIO je već naveliko bila medijsko opšte mesto, i niste morali biti čak ni pravnik pa da zamislite na koju stranu će se nakriviti postupak u kom su kupci stanova koji iz bilo kog razloga ne mogu da se uknjiže ostali bez ikakvih prava. Ipak, uz sav horor izvršiteljsko-investitorskih klika i lokalnih vlastodržaca, važno je da ne gubimo iz vida da se „reforma pravosuđa“ sprovodi prvenstveno zato da bi se evro-atlanski investitori u našoj zemlji osećali kao kod svoje kuće. One iste banke koje ove godine nisu dozvolile Vujiću i Deretićki da zakon menjaju, 2011. su od Malovićke i Homena tražile i dobile da im se uklone bilo kakve smetnje kada požele da sprovedu svoju volju. Kovači lažnih dugova samo koriste prostor koji su banke napravile za sebe, i pritom održavaju sistem koji mora negde nešto da krade i kad nema posla za banke. Dok izvršava fiktivne dugove lokalnih kriminalaca, Bojan Kostić zaista pomaže “u poboljšanju investicione klime u zemlji, smanjenju opterećenja sudova i povećanju efikasnosti ukupnog pravosudnog sistema”
Privatizacija
U zamršenoj istoriji izvršnog postupka u Srbiji, prava trećih lica su i pre 2011. godine već jednom bila ukidana, pa ponovo uspostavljana.
Leta 2000. godine tadašnja Savezna skupština je Zakon o izvršnom postupku (ZIP) iz 1978. godine zamenila novim, koji se isto zvao, ali je iz korena promenio prava trećih lica – potpuno ih je obrisao. Prosto rečeno, položaj trećih lica tim zakonom uopšte nije bio regulisan. Prigovor ste kao treće lice mogli podneti kao što možete podneti bilo koji drugi prigovor, parnicu za izlučenje ste mogli voditi kao i bilo koju drugu, a o odlaganju ni reči. Novim vlastima nakon 5. oktobra se nije žurilo da se bave ovim problemom, pa je ZIP iz 2000. tek 2004. godine zamenjen novim zakonom istog naziva, u kom su prava trećih lica manje-više vraćena, da ne kažemo restituisana na stanje iz 1978.
Nije baš lako danas rekonstruisati namere i rezon Saveznog zakonodavca iz 2000. godine, ali nije ni na odmet podsetiti se konteksta – u tom trenutku društvena stanogradnja skoro da više nije ni postojala; njenu društvenu funkciju je deceniju unazad agresivno zaposelo privatno mešetarenje (dodatno motivisano notornom činjenicom da je gradnja posle sporta druga najpogodnija delatnost za pranje prljavog novca, bez kog je neizvodljiva tranzicija iz socijalizma u kapitalizam bilo gde u svetu); nova investitorska i građevinarska klasa imala je i očigledan interes za pravnim prazninama, koje bi im omogućile da varaju mušterije, i čvrstu spregu sa zakonodavcem. U prilog ovakvoj kontekstualizaciji svakako ide i krajnje neočekivana prelazna odredba ZIP-a iz 2000. koja kaže da će se “postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona”!
Ako smo i otišli predaleko sa špekulacijama o pozadini donošenja ZIP-a iz 2000. godine, svakako nema sumnje da je zakonodavac ideološki potpuno i bez ostatka bio na neoliberalnim pozicijama “deregulacije”, to jest da je ljude koji u dužničko-poverilačkom odnosu prigovaraju kao treća lica smatrao u najboljem slučaju za dokona zanovetala, a u najgorem za bitange koje zloupotrebljavaju svoja prava da bi maltretirali pošteni i kreativni svet biznisa – ne mnogo drugačije od onih iz 2011. ili ovih iz 2025. godine.
Ipak, uprkos namerama i rezonu zakonodavca, i uprkos činjenici da je svega par meseci nakon donošenja ZIP-a iz 2000. godine vlast preuzela politička klika neuporedivo neoliberalnija od one koja je prava trećih lica šutnula na đubrište istorije, period 2000-04. godine ne pamtimo po eskalaciji prevara kakvu je izazvalo ukidanje prava trećih lica 2011. godine. Za takvu eskalaciju bila je neophodna promena o kojoj je zakonodavac iz 2000. godine mogao samo da mašta – privatizacija izvršitelja.
Iako im formalno ukidanje prava trećih lica naravno ide na ruku, današnji prevaranti se ipak ključno oslanjaju na činjenicu da privatni izvršitelj ima potpunu vlast u izvršnom postupku, i da protiv njegove samovolje ne postoji efektivan pravni lek. Da on nema apsolutnu vlast da neku situaciju koja iz aviona “smrdi” proglasi legitimnom, i da je pretvori u stvarnost bez odlaganja, ne bismo ni razgovarali o potpunoj bespomoćnosti ljudi čiji je jedini “greh” što su sebi obezbedili krov nad glavom sa onoliko novca koliko su imali, na onakvom tržištu kakvo je.
Naravno, nisu ni svi izvršitelji Bojan Kostić. U javnim polemikama sa našim aktivistima, izvršitelji Vujadin Masnikosa iz Novog Sada i Filip Stanković iz Pančeva su godinama unazad u više navrata isticali da bi bili presrećni ako o prigovoru trećih lica više ne bi odlučivao izvršitelj, već sud, i da bi podržali izmene ZIO koje bi im tu bedu skinule s vrata. Ali banke ni njima ne daju, nisu ih za to osnovale, i kad im dođe na sto vaš prigovor trećeg lica, budite sigurni da će raditi svoj posao.
Drugim rečima, probajte da se vratite u vreme pre 2011. godine i da se setite, ili da zamislite najkorumpiranijeg, najglupljeg i najaljkavijeg sudskog izvršitelja, bruku i sramotu profesije svog vremena. Ta i takva propalica i pijanica, sa svim glavoboljama koje može da vam zada svojim nemarom ili svojom zlom namerom dok pokušavate da naplatite nešto što vam pripada, je ipak kako-tako bila integrisana u sud za koji radi, što ga strukturno čini neuporedivo manje efektivnim saradnikom kovača lažnih dugova od današnjeg izvršitelja – privatnog preduzetnika koji izvršava za procenat, a kog sud nikako ne kontroliše. Pa i da je najfiniji čovek kog znate.
Nije ovo pohvala izvršnom postupku od pre 2011. godine, koji je svakako imao svoje probleme, nego još jedno podsećanje da privatizacijom nismo rešili ni jedan od tih problema, samo smo nagomilali nove.
Leave a Reply